Category: <span>Ne kategorisano</span>

Ne kategorisano deca • razvijanje sigurnosti 20/12/2016 By Tanja 0 Comments

Razvijanje sigurnosti kod dece

Kako postići razvijanje sigurnosti kod dece?

Osećanje sigurnosti se razvija postepeno, zahvaljujući iskustvima koja dete stiče u dodiru sa svojom okolinom. Ta iskustva treba da budu pozitivna i povezana sa osećanjem prihvaćenosti i bezbednosti. Ono je usko povezano sa poverenjem koje ima u sopstvene snage i svoju okolinu i slikom koju ima o sebi. Deca koja imaju pozitivnu sliku o sebi i stekla poverenje u sopstvene mogućnosti, bolje se osećaju i uspešnije uspostavljaju socijalne odnose sa svojom okolinom. Veoma je važno da se dete, dolazeći u vrtić, kao prvu socijalnu sredinu izvan roditeljske kuće, oseća sigurno i prihvaćeno, što će se i odraziti na njegovo napredovanje u razvoju i učenju. Ako se deca okruže ljubaznošću, ako im se pruži razumevanje i podrška, ona će se ponašati prijateljski prema svojoj okolini, a vaspitanje će biti uspešno i bez većih problema.

Suprotno ovome, dete koje je izloženo preteranim očekivanjima i zahtevima, okruženo zabranama i ograničenjima, počinje da se oseća nesigurno i neprihvaćeno, gubi poverenje u svoje sposobnosti, gradeći o sebi sliku kao o nespretnoj, nevaljaloj osobi koja uvek greši. Sve to kod deteta pokreće odbrambene mehanizme u njegovom ponašanju. Strah i osećanje nesigurnosti , bez obzira kako se trenutno odrazili na ponašanje deteta, nagone ga na neiskrenost, pretvaranje, neprijateljstvo prema okolini i samom sebi, a kao rezultat ovoga je potiskivanje svega što je autentično za ličnost deteta.

Roditelji i sredina koju uspostave će uticati na to kako se dete nosi sa svojim emocijama, način na koji razvija odnose sa drugim ljudima, način na koji razmišlja i način na koji raste i razvija se.

Roditelji mogu pomoći deci da razviju snažan, pozitivan osećaj samosvesti, samouverenosti, samopoštovanja. Ovo pomaže deci jer im daje važne sposobnosti, kao naprimer sposobnosti da reše problem, da shvate osećanja i reakcije, razvijaju prijateljstvo time što će se zauzimati za ono u šta veruju. Kada roditelji ohrabruju decu, daju im hrabrost I razvijaju osećaj sigurnosti. To je divan dar.

Ne kategorisano 03/12/2016 By Tanja 0 Comments

Kazne i nagrade

Kazne i nagrade kao oblici spoljašnje kontrole

Upotreba kazne i nagrade je jedan od načina na koji odrasli ukazuje detetu šta je dobro a šta loše. Odrasli imaju sliku o tome koja ponašanja kod deteta žele da podstaknu, a koja da umanje, odnosno da eliminišu. Da li treba koristiti ova dva mehanizma u procesu vaspitavanja dece, pitanje je koje roditelji najčešće pitaju.

Kada pokušavamo da disciplinujemo dete, pomažemo mu da svoje inpulsivno i nekontrolisano ponašanje, preobrati u ponašanje koje je svesno, odmereno, razumno i ima određenu svrhu. Iako se kaznama mogu postići određene, trenutne promene u dečijem ponašanju, one teško mogu poslužiti disciplinovanju deteta, jer zanemaruju unutrašnje motive ponašanja i zasnivaju se na strahu od neprijatnosti koju donose. Kazne su, uglavnom, praćene ljutnjom i pretnjama onih koji ih izriču, a to kod deteta stvara strah, stid i osećanje krivice, a sve to mu otežava da se kontroliše, zauzimajući odbrambeni stav i praveći nove greške. Sasvim je dovoljno, kada od deteta nešto očekujete, zahtevate odlučno, ozbiljno, dosledno i obrazloženo, tako će ga nakon izvesnog vremena prihvatiti smostalno, bez posebnog podsećanja. Ono što se izvršava pod uticajem nagrada i kazni nema takvo dejstvo, jer sa prestankom spoljašnjih mera uticaja, prestaje i ponašanje postignuto zahvaljujući njima. Tako prestaju da održavaju ličnu higijenu, odbacuju pravila kulturnog ponašanja ili čak počinju da čine ono što om je bilo zabranjeno.

Iako prema nekim istraživanjima, nagrađivanje ima jači i trajniji učinak od kažnjavanja i u izvesnim slučajevima ima pozitivne efekte, ipak treba imati na umu da je i ono jedan vid uslovljavanja dečjeg ponašanja, odnosno, manipulacije. Ono što treba da imamo na umu, jeste to da su najviša ljudska ostvarenja i najplemenitiji oblici ponašanja bili unutrašnje motivisani, nosili su nagradu u sebi. Prava nagrada za dete treba da bude zadovoljstvo obavljenim poslom, a tek posle toga reakcija odobravanja od strane drugih osoba.

Ne kategorisano 03/12/2016 By admin 0 Comments

Facebook objava

Ne kategorisano konfikt • način komunikacije • spremnost za razgovor 27/11/2016 By Tanja 0 Comments

„JA-GOVOR”

„JA-GOVOR” – nenasilni oblik komunikacije

JA-GOVOR je tehnika nenasilne komunikacije i predstavlja jasno izražavanje našeg viđenja situacije, osećanja koja nam se javljaju i potreba koje imamo u toj situaciji.
podrazumeva izražavanje bez kritikovanja i optuživanja
je konstruktivan, konkretan i usresređen na određeni problem

Kada želite da vodite razgovor koristeći ”ja govor”, struktura JA-rečenice bi trebala da izgleda ovako:

Kaži šta se tačno dogodilo jezikom činjenica, reci to bez optuživanja.

“Dok ja spavam, ti puštaš muziku glasno…”

kako si se ti onda osetio/la (koje se tačno osećanje pojavilo),

….mene to ljuti…

koju si potrebu imao/la

….jer sam umoran, a potreban mi je odmor…

tvoj željeni ishod, konkretan I realan zahtev (ne naredba)

….da li imaš neki predlog kako ja da se odmorim, a ti da slušaš muziku?”

U konfliktu JA-GOVOR , “ne doliva se ulje na vatru”, već se ostvaruje komunikacija bez izazivanja odbrambenog ili napadačkog stava kod druge strane. JA- GOVOROM se kritikuje ponašanje, a ne ličnost ili osoba. On otvara komunikaciju, pokazuje našu spremnost za razgovor I za traženje obostrano prihvatljivog rešenja situacije.

Primer: Pri grupnom radu u školi Nikola svoj deo posla odugovlači. Maja mu kaže ljutito: ”Stvarno si lenj i neodgovoran. ” TI-GOVOR ili “Nikola, brine me što kasniš. Ako ne završiš na vreme, imaćemo problema.” JA –GOVOR.

„JA PORUKE” primeri

Za vreme Vašeg predavanja jedan učenik dobacuje razne komentare ( ne vezane za sadržaj o kojem govorite).Ovako mu trebamo odgovoriti JA-PORUKOM:

“Jako mi je teško da održim predavanje kada pričaš. Bilo bi mi mnogo lakše kada bi me malo pažljivije slušao.”

Na inicijativu grupe dece pripremili ste sastanak, dogovorili ste se o terminu, svoje ostale obaveze ste prilagodili tome…I niko od dece se nije pojavio. Pri prvom susretu im trebate odgovoriti JA-PORUKOM:

“Toliko sam se trudila da stignem u dogovoreno vreme i jako sam se razočarala kada sam videla da vas nema.”

Vaš suprug i Vaša deca ne sklanjaju sa stola sudove posle jela, ne uviđaju da bi Vam to ubrzalo i skratilo kuhinjske poslove…Vi:

“Imam mnogo obaveza na poslu, ne mogu sve da postignem I teško mi padaju svi neoprani

sudovi.”

Sami biramo kakvu ćemo reakciju izazvati kod drugih, da li ćemo koristiti JA ili TI govor i u svemu tome treba biti odgovoran za posledice koje slede.

Ne kategorisano ličnost vaspitača • predškolska ustanova • vaspitač • vrtić 19/11/2016 By Tanja 0 Comments

Ličnost vaspitača

Kakva bi ličnost vaspitača trebala biti

Polaskom deteta u predškolsku ustanovu, prva pomisao roditelja je: ”Kakva je ličnost vaspitača koji će se brinuti o mom detetu tokom boravka u predškolskoj ustanovi.”

Vaspitač je osoba, koja ih, tokom boravka u pedškolskoj ustanovi, neguje , obrazuje i usmerava na pravi put. Složena i odgovorna funkcija vaspitača pretpostavlja određene lične osobine, sposobnosti i znanja. Od ličnosti vaspitača najviše zavisi spontanost i prilagodljivost ritma življenja, kao i čitava atmosfera u dečijem vrtiću. Vaspitač je zadužen za stvaranje i podešavanje okolnosti povoljnih za dečiji razvoj i učenje. Dobar vaspitač se prepoznaje, pre svega, po tome što mu njegov posao predstavlja zadovoljstvo. On voli decu i dobro se oseća u njihovom društvu, poštujući u svakom od njih jedinstvenu ličnost koja se razvija. Detetu je potrebno da oseti da je vaspitač zainteresovan za njega lično, a ne samo za ono čime se dete bavi. Prirodnost je najvažnija osobina pravilnog odnosa vaspitača prema deci. Vaspitač treba da služi deci kao primer, kao osoba na koju će se ugledati i oponašati njegove manire.

Veštine i osobine koje bi trebalo da ima vaspitač:

Ljubav prema deci
Mogućnost približavanja nivou dečijeg razmišljanja
Stabilnost ličnosti
Intelektualna nadarenost
Emocionalna zrelost
Kreativnost
Maštovitost, dosetljivost, duhovitost

Vaspitač treba da bude srdačan i blag u ophođenju sa detetom, da dete nikad ne gleda sa visine i ne insistira na pokornosti. Prema takvoj osobi, dete nikad neće biti “drsko” i “bezobrazno” i neće pružati otpor zahtevima vaspitača.