Tag: <span>deca sa poremećajem</span>

Najteži problemi u porodici javljaju se onda kada se rodi dete koje je ometeno u svom psihofizičkom razvoju ili kada takvo postane. Prve reakcija porodice na ovakvo saznanje je šok, očaj, osećanje krivice, nemoć… Roditelji tada od sredine zahtevaju da ih ostave same, javlja se osećaj tuge. Na samom početku, najbitnije je da roditelji prihvate činjenicu da je detetu ometenom u razvoju potrebno znatno više pažnje da bi uz njihovu pomoć postigli najviše od onog što je moguće. To i jeste najteže, jer kada roditelji prihvate tu činjenicu, tada su savladali najveću teškoću. Kada se radi o nedostatku koji se utvrdi tek kasnije, česta reakcija je neprihvatanje nalaza o zaostajanju i odbijanje da se preduzme rana rehabilitacija koja je usmerena na ublažavanje zastoja u razvoju i lakše uključivanje deteta u školu.

Prvi problem sa kojim su roditelji suočeni vezan je za njihovo emocionalno prihvatanje deteta. Drugi problem vezan je za anksioznost koju treba prevladati tokom perioda prilagođavanja roditelja na dete sa nedostacima. U ovakvi situacijama roditelji se susreću sa različitim dilemama: da li dete podvrgnuti medicinskoj intervenciji, da li mu dopustiti da se spontano koristi pokretima koje koje može da izvede bez napora, da li ga smestiti u specijalne ustanove i dr. Takođe su i veoma izraženi problemi koju su vezani za fizičku brigu oko deteta, zatim, zapostavljanje ostale dece u kući, poremećaj odnosa među supružnicima, problemi u školovanju, izboru poziva, nalaženju posla i  izboru bračnog partnera u odraslom dobu. Nesposobnost većine hendikepirane dece da se samostalno kreće, predstavlja dodatni izvor teškoća za njihove roditelje.

Svako ljudsko biće, bilo kog uzrasta, je veoma osetljivo na odnos drugih prema njemu, posebno onih do kojih mu je stalo i onih od kojih zavisi. U iskustvu deteta sa teškoćama u razvoju, brojna su neprijatna iskustva: podsmeh vršnjaka, sažaljenje odraslih, ignorisanje – samo su neka od neprijatnih iskustava koje osobu sa teškoćama u razvoju čine preosetljivom. Da li će se razviti depresija ili će se ispoljiti agresivno ponašanje zavisi od onih koji su najčešće u kontaktu sa njom. Srećan ishod tj. ponašanje koje ohrabruje i podstiče samopoštovanje je, nažalost, veoma retko. Zbog povišenog nivoa emocionalne osetljivosti, ne preporučuje se korišćenje kazne u vaspitanju ove dece.

Bez obzira na stepen ometenosti, odnosno teškoće koje ima dete, uvek postoje načini da olakšamo toj deci da izraze svoje potrebe i da damo sve od sebe da te potrebe budu zadovoljene. Moramo dopustiti toj deci da se približe svom maksimumu i osposobiti ih što više. IMAJU PRAVO NA TO!

Konvencija UN o pravima deteta, član 23:  „Dete sa fizičkim i mentalnim smetnjama treba da uživa pun i kvalitetan život u uslovima koji obezbeđuju dostojanstvo, unapređuju samopouzdanje i olakšavaju njegovo aktivno učešće u zajednici.“