Kazne i nagrade

Kada pokušavamo da disciplinujemo dete, pomažemo mu da svoje inpulsivno i nekontrolisano ponašanje, preobrati u ponašanje koje je svesno, odmereno, razumno i ima određenu svrhu. Iako se kaznama mogu postići određene, trenutne promene u dečijem ponašanju, one teško mogu poslužiti disciplinovanju deteta, jer zanemaruju unutrašnje motive ponašanja i zasnivaju se na strahu od neprijatnosti koju donose. Kazne su, uglavnom, praćene ljutnjom i pretnjama onih koji ih izriču, a to kod deteta stvara strah, stid i osećanje krivice, a sve to mu otežava da se kontroliše, zauzimajući odbrambeni stav i praveći nove greške. Sasvim je dovoljno, kada od deteta nešto očekujete, zahtevate odlučno, ozbiljno, dosledno i obrazloženo, tako će ga nakon izvesnog vremena prihvatiti smostalno, bez posebnog podsećanja. Ono što se izvršava pod uticajem nagrada i kazni nema takvo dejstvo, jer sa prestankom spoljašnjih mera uticaja, prestaje i ponašanje postignuto zahvaljujući njima. Tako prestaju da održavaju ličnu higijenu, odbacuju pravila kulturnog ponašanja ili čak počinju da čine ono što om je bilo zabranjeno.

 Iako prema nekim istraživanjima, nagrađivanje ima jači i trajniji učinak od kažnjavanja i u izvesnim slučajevima ima pozitivne efekte, ipak treba imati na umu da je i ono jedan vid uslovljavanja dečjeg ponašanja, odnosno, manipulacije. Ono što treba da imamo na umu, jeste to da su najviša ljudska ostvarenja i najplemenitiji oblici ponašanja bili unutrašnje motivisani, nosili su nagradu u sebi. Prava nagrada za dete treba da bude zadovoljstvo obavljenim poslom, a tek posle toga reakcija odobravanja od strane drugih osoba.